BE­RA­NE -Sta­nov­ni­ci iz­bje­glič­kog na­se­lja „Ri­ver­sajd“ ži­ve u kraj­njoj bi­je­di i hra­nu uglav­nom tra­že po kon­tej­ne­ri­ma. Na­gla­ša­va­ju da je po­seb­no tra­gič­no što nji­ho­va dje­ca pre­bi­ra­ju po sme­tli­šti­ma,tra­že­ći ne­što da uto­le glad.
-U na­šem na­se­lju ži­vi oko 400 sta­nov­ni­ka. Svi su ma­nje- vi­še glad­ni i žed­ni, bo­si i go­li. Me­đu nji­ma ni­je ma­li broj onih ko­ji spas tra­že u kon­tej­ne­ri­ma. To su uža­sne sli­ke od ko­jih se di­že ko­sa na gla­vi. Po­seb­no je po­gub­no što dje­ca ne­ma­ju ni ono naj­o­snov­ni­je za ži­vot i što ve­ći­na, u po­tra­zi za hra­nom, obi­la­zi kon­tej­ne­re i obli­žnja sme­tli­šta. To su či­nje­ni­ce pred ko­ji­ma bi ne­ko mo­rao da se do­bro za­mi­sli, jer ovo ni­je put do obe­ća­nog bo­ljeg ži­vo­ta - na­vo­di pred­sjed­nik Na­ci­o­nal­nog vi­je­ća Egip­ća­na u Be­ra­na­ma Baj­ram Ša­lja, na­sta­njen u iz­bje­glič­kom na­se­lju „Ri­ver­sajd”.
On sma­tra da bi u Be­ra­na­ma hit­no tre­ba­lo otvo­ri­ti na­rod­ne ku­hi­nje.
-Ovaj grad bi mo­rao da ima na­rod­ne ku­hi­nje, jer je sve vi­še glad­nih. Nji­ho­vo otva­ra­nje ot­klo­ni­lo bi, ba­rem do­ne­kle, sva­ko­dnev­na po­ni­že­nja si­ro­ma­šnih sta­nov­ni­ka. Ne­ka se po­je­din­ci od­rek­nu di­je­la svog ogrom­nog bo­gat­stva i da­ju do­pri­nos da naj­u­gro­že­ni­ji ba­rem jed­nom dnev­no uto­le glad- is­ti­če Ša­lja.
I Ha­san Mu­ra­taj po­tvr­đu­je da nje­go­va tri­na­e­sto­čla­na po­ro­di­ca hra­nu uglav­nom obez­bje­đu­je iz kon­tej­ne­ra. Is­ti­če da je svje­san da nje­go­va dje­ca zbog to­ga mo­gu da obo­le od za­ra­znih bo­le­sti, ali da dru­gog iz­bo­ra ne­ma.
-Mi ne­ma­mo pra­vo na rad, jer smo stran­ci u Cr­noj Go­ri. Za­to naj­vi­še sa­ku­plja­mo ot­pad­no že­lje­zo i ta­ko za­ra­di­mo ne­ku cr­ka­vi­cu. Ali to ne mo­že da pod­mi­ri na­še osnov­ne po­tre­be, ta­ko da nam je­di­no pre­o­sta­je da pre­tu­ra­mo po kon­tej­ne­ri­ma, jer mo­joj po­ro­di­ci je dnev­no po­treb­no bar pet vek­ni hlje­ba za go­lo pre­ži­vlja­va­nje. No, če­sto u kon­tej­ne­ri­ma ne na­đe­mo ni­šta, jer na­rod ne­ma ni za se­be, a ne za ba­ca­nje. Pla­ši­mo se da dje­ca ne obo­le, jer su stal­no u do­di­ru sa sme­ćem- is­ti­če Mu­ra­taj.
I Džev­det Ho­ti na­vo­di da se na nji­ho­voj tr­pe­zi mo­gu na­ći sa­mo osta­ci ba­če­ne hra­ne.
-Ži­vim sa su­pru­gom, ćer­kom, tri si­na i še­sto­ro unu­ča­di. De­ša­va se da po ci­je­li dan ni­šta ne je­de­mo, jer u kon­tej­ne­ri­ma sve re­đe ima hra­ne. To je užas. Te­ško mi pa­da plač glad­ne dje­ce. Ni­je­sam u sta­nju da pri­čam o tim mu­ka­ma, jer to me još vi­še ubi­ja. Sva­ka me ri­ječ vri­je­đa. Bo­le me ri­je­či utje­he, jer na­ma ov­dje pod ova­kvim uslo­vi­ma ne­ma spa­sa – na­gla­ša­va Ho­ti, do­da­ju­ći da je naj­stra­šni­je kad čo­vjek umje­sto u pro­dav­ni­cu ide na sme­tli­šte.
D.J.

Mje­se­ci­ma bez stru­je

Ve­ći­na po­ro­di­ca iz iz­bje­glič­kog na­se­lja „Ri­ver­sajd” mje­se­ci­ma ži­vi u mra­ku jer im je stru­ja is­klju­če­na zbog ne­pla­će­nih ra­ču­na ko­ji u pro­sje­ku po jed­nom do­ma­ćin­stvu iz­no­se vi­še od dvi­je hi­lja­de eura. Ša­lja is­ti­če da je to do­dat­no ote­ža­lo sta­nje u „Ri­ver­saj­du”.
-Ov­dje ži­vi ve­li­ki broj dje­ce ko­ja idu u ško­lu. Ta dje­ca su i do­sad, zbog si­ro­ma­štva, bi­la u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju u od­no­su na svo­je vr­šnja­ke. Na­kon is­klju­če­nja stru­je, ro­di­te­lji su pri­nu­đe­ni da ih vi­še ne ša­lju u ško­lu, jer ma­li­ša­ni ne­ma­ju uslo­va za uče­nje. Sma­tram da bi či­ta­vo dru­štvo pred ta­kvom či­nje­ni­ci­om mo­ra­lo do­bro da se za­mi­sli - ka­zao je Ša­lja.